Veljko Vujačić

Veljko Vujačić diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1994. Iste godine učestvuje na Prvom Bijenalu mladih u Centru za savremenu kulturu „Konkordija“ u Vršcu i na izložbi Perspektive XXII u Galeriji Studentskog kulturog centra u Beogradu. Samostalne izložbe priredio u Galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu 1993, 1996, 1997, 2000, u Galeriji Lindner u Beču 1999, u Galeriji Zvono 2009. i u Galeriji 73 2012. Učestvovao na izložbama Prestupničke forme devedesetih u Vršcu 1998, na Koloniji u Brežicama (u Sloveniji) 1999, na zajedničkoj izložbi sa Radomirom Damnjanom, Veskom Gagovićem i Dragomirom Ugrenom u Galeriji Zlatno oko u Novom Sadu 2000. i u Galeriji savremene umetnosti u Pančevu 2001, te na izložbi O normalnosti. Umetnost u Srbiji 1989-2001. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 2005. S obzirom na okolne društvene, političke i osnovne životne prilike u Srbiji devedesetih godina prošlog veka, bilo je neobično i iznenađujuće da jedan tada mladi umetnik, u više navrata na grupnim i samostalnim izložbama, prikaže potpuno apstraktne, gotovo minimalističke slike, gde i kada bi se pre očekivala „angažovana“ umetnost protestnih sadržaja i poruka. Ali apstrakcija Veljka Vujačića ne samo da nije bila, navodno, „izvan vremena i prostora“ nego je upravo na jedan osobeni način ispoljavala sasvim određeno ubeđenje da uprkos svemu tada i dalje, vredi da se radi i veruje u „čistu“ umetnost klasičnih slikarskih sredstava i postupaka, kao dokaz „opstanka slikarstva“ u okruženju sve učestalijih primena novih tehničkih i masmedijskih „pokretnih slika“. Posredi je, naime, slikarstvo nastalo na ukrštanju načela „reduktivnog i fikcionalnog“, „senzualnosti i racionalnosti“, na prostranim površinama prekrivenih blagim nanosima paste, odmerene ali ne i krute nego slobodnom rukom izvedene geometrije, što je uostalom bilo razumljivo i opravdano s obzirom na prethodno razdoblje osamdesetih godina prošlog veka proteklog u znaku pluralističkog postmodernizma. To je i dalo razloga da se povodom ovog (i sličnog) slikarstva istakne teza o jednoj „neprogramski slikanoj apstrakciji“ u širem domaćem i međunarodnom kontekstu tzv. „druge moderne“.