Milija Nešić

Umetnički opus Milije Nešića može da se podeli na dva, za njegovo poimanje umetnosti, podjednako karakteristična perioda. Prvi čini ciklus skulptura Opredmećivanje ideje i akcije u slobodnom prostoru iz ciklusa U traganju za živom slikom i čistom idejom, između 1960. i 1976, drugi je pak ciklus nazvan Mrdalice, od 1979. dalje. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, sa specijalnim tečajem, 1964, kada priređuje samostalnu izložbu u Galeriji ULUS-a. Samostalno izlagao u Galeriji Studentskog centra u Zagrebu 1967, u Galeriji Tao u Beču 1970, u Salonu Muzeja savremene umetnosti 1978, i, u više navrata, u Galeriji Kulturnog centra Beograd 1979, 1983, 1987. i 1993. Retrospektivnu izložbu priredio u Muzeju Zepter 2018. godine.

U tekstu objavljenom u tematskom broju časopisa Umetnost, 22, 1970, posvećenom savremenoj srpskoj skulpturi saopštio je: „Oslobodivši se predmeta po prirodi, duh ima potpunu slobodu da se opredmećuje po sopstvenom nahođenju. Uobičajeno je da se ovaj najčistiji oblik opredmećivanja naziva apstraktnim. Ja ga zovem konkretnim…“ I dalje: „Predmeti koje stvaram su u odnosu na spoljni svet izmišljeni i svaka asocijacija dolazi zbog upotrebe materijala kojim se služim…“.

Oblici koje sam umetnik naziva „predmetima ideje“ ili „predmetima po duhu“, kao novonastale umetničke tvorevine, upućuju na svet „veštačke prirode“, na svet tehničke i mehaničke okoline, kao posledica ubrzane industrijalizacije i urbanizacije savremenih društava, među kojima i onog u vremenu i prostoru nastanka ranih Nešićevih skulptura. Njegove Konkretne skulpture retki su primeri, u srpskoj umetnosti šezdesetih godina prošlog veka, tada aktuelne orijentacije ka tzv. „totemizmu mašine“. Nešić je bio jedan od učesnika istorijske izložbe Drangularijum u Galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu 1971, da bi između 1972. i 1976. izveo niz akcija i trenutnih „živih slika“ kojima demonstrira čin odustajanja od svog prethodnog skulptorskog rada, nazvanih Zatrpavanje i Beznađe, gde sam ili uz retke svedoke ostavlja tragove sopstvenog prisustva negde na pustom peskovitom tlu novobeogradske periferije na obali Save… Potom se preusmerio ka ciklusu Mrdalice u pokretnim objektima u drvetu, te slikama i crtežima, praćenim tekstovima u kojima iznosi svoja radikalna životna ubeđenja, dostižući poziciju u kojoj ga domaća umetnička javnost, radije nego po prethodnim ciklusima skulptura i dokumentarnih fotografija, konačno prepoznaje i prihvata.