Ivan Tabaković

Ivan Tabaković je studije slikarstva započeo na akademijama likovnih umetnosti u Budimpešti i Minhenu, diplomirao je 1924. na Akademiji u Zagrebu u klasi Lj. Babića. Prva izložba mu je Groteske (sa O. Postružnikom) u Zagrebu 1926. Jedan je od osnivača grupe Zemlja 1929, koju napušta 1932, prelazeći u Novi Sad. U Beogradu od 1938. Bio je profesor na akademijama likovnih i primenjenih umetnosti. Godine 1955. priređuje u Galeriji ULUS-a izložbu Poreklo i oblici likovnog izražavanja. Član je grupe Šestorica i izlaže u Salonu Moderne galerije 1962. Takođe izlaže u selekciji Jugoslavije na Bijenalu u Veneciji 1968. Retrospektiva njegovog opusa održana je u Muzeju savremene umetnosti 1977.

U uvodnoj studiji pomenute retrospektive M. B. Protić je obimni višedecenijski opus Ivana Tabakovića podelio na Prvo razdoblje (1917-1950) i Drugo razdoblje (1950-1976), ističući da do „dijalektičkog skoka“ u umetnikovom opusu dolazi upravo izložbom Poreklo i oblici likovnog istraživanja. I sam svestan dalekosežne koncepcijske promene u sopstvenom radu Tabaković 1956. zapisuje: „Moja su nastojanja istraživanje likovnih predstava iz oblasti nauke i filozofije, kao novi izvori jedne šire, univerzalnije i savremenije likovne koncepcije. Sasvim je prirodno da to povlači za sobom i otklanjanje ranije usvojenih koncepcija u pogledu odabiranja i ograničavanja takozvanih slikarskih motiva“. I na drugom mestu: „U svakom trenutku u nama i van nas javljaju se, traju i nestaju neprekidni nizovi međusobno povezanih procesa, pojava i stanja fizičke i psihičke prirode, koji se u našoj svesti održavaju u vidu vizuelnih predstava, definicija i imena. Likovne predstave su promenljivog smisla i značaja kao što su: svet, život, smrt, kretanje, mirovanje, dobro, zlo, toplo, hladno, lepo, ružno, harmonija, disharmonija itd“. Tabakovićeva posleratna umetnička produkcija, osim u slikarstvu i crtežu, proširena je kombinovanim tehnikama i kolažima uz korištenje fragmenata fotografija, u ciklusima Fenomenologija ili izvori likovnog istraživanja i stvaranja, 1955. i Skriveni svetovi – likovne asocijacije i metamorfoze, 1960-1968. Zbog izuzetno tematske i medijske složenosti Tabakovićeva dela zahtevaju posebni i jedino njima prilagođeni analitički pristup. Prema Lidiji Merenik, kod Tabakovića „mnoge teme i ideje se ciklično pojavljuju i nestaju tokom godina, a zatim povezuju sa nekim drugim idejama ili fragmentima ukazujući na jedan fleksibilan, brz, policentričan i nelinearan stvaralački koncept i metod, kome odgovara pre dinamični model (struktura) rizoma, nego model stabla, logičnog, pravolinijskog, statičkog, genealoškog modela“. Stoga je samo uslovno u Tabakovićevom slučaju moguće i opravdano vršiti podelu po uslovnim kategorijama apstrakcija-figuracija. Kod njega pojam „apstraktno“ odnosi se na način poimanja fenomena prirode umesto na prisustvo/otsustvo prizora ili predmeta u postupcima slikarskog, crtačkog, kolažnog i montažnog oblikovanja.